GJIDARA, Marko

GJIDARA, Marko (Marc), pravnik i politolog (Méricourt kraj Arrasa, 13. V. 1939). Sin drniških doseljenika. Polazio privatnu katoličku gimnaziju u Arrasu, gdje je maturirao 1958. Pravo i političke znanosti diplomirao 1962. na Faculté de droit et des sciences économiques u Lilleu, na kojem je pohađao i poslijediplomski studij iz javnog prava i političkih znanosti. Doktorirao 1970. tezom La fonction administrative contentieuse na Université de droit, d’économie et de sciences sociales Panthéon – Assas (Paris II). Završio je 1964. i Ecole nationale des langues orientales vivantes u Parizu. Od 1965. radi kao istraživač na području usporednog prava u državnom Centre national de la recherche scientifique u Parizu, a potom započinje sveučilišnu karijeru 1967. kao asistent na sveučilištu Paris II. Od 1990. redoviti je profesor javnog prava na sveučilištu u Orléansu, a od 1995. na sveučilištu Paris II, kao dekan odjela u Melunu. — Znanstveno se bavi različnim područjima javnog prava (upravnim, ustavnim, poreznim, međunarodnim) i nekim novijim (zaštita okoliša, šport, gospodarsko pravo). Proučava pravo i političke sustave zemalja istočne Europe, napose u državama bivše Jugoslavije. S tog područja objavio je više stručnih i znanstvenih studija i radova u Documentation Française (Pariz 1971, 1977–78, 1983, 1993), Quotidien juridique (Pariz 1975–91), Annuaire européen d’administration publique (Pariz 1979–92), Encyclopaedia universalis (Pariz 1979, 1981, 1991), Politique internationale (Pariz 1982), Annuaire international de justice constitutionnelle (Pariz 1985), Actualités juridiques et politiques en Asie (zbornik, Pariz 1988), La liberté religieuse dans le monde (zbornik, Pariz 1989), Annuaire français de droit international (Pariz 1991), Pouvoirs (Pariz 1991), Petites affiches (Pariz 1992–95), Revue juridique du Centre-ouest (Tours—Orléans 1993), Croatica Christiana periodica (1994), Constitutions des Etats d’Europe centrale et orientale et des Etats baltes (zbornik, Pariz 1995), Le Vatican et la politique européenne (zbornik, Pariz 1995) i dr. Njegove kritičke analize istočnoeuropskih i posebice jugoslavenskih institucija, federalizma te koncepcije države, pravde i uprave upućivale su na uzroke krize u tim zemljama, na nepostojanje građanskih sloboda i demokratskih institucija kao na zametke raspada višenacionalnih država. Posljednjih godina, u svjetlu međunarodno-pravnih norma, jugoslavenskog ustava iz 1974, kao i mišljenja Arbitražne komisije Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji (tzv. Badinterova komisija) znanstvenim argumentarijem dokazivao je pravo narodâ na samoodređenje, pravne i političke posljedice međunarodnog priznanja Hrvatske i BiH te državni karakter granica republika bivše jugoslavenske federacije. Zajedno s M. D. Grmekom i N. Šimcem objavio je 1993. na francuskom knjigu Le nettoyage ethnique – documents historiques sur une idéologie serbe o povijesno-političkim izvorima srpskog ekspanzionizma i agresija i »etničkom čišćenju« kao smišljenoj metodi u planu stvaranja »velike Srbije«.